Zanimljiva "mini ergela" Nikole Buruma: Nikola svaki dan u isto vrijeme dolazi u Orahov Do kako bi nahranio svoje konje!

  

Nikolini konji puni šara

   Čekali smo gospara Nikolu Buruma koji obeća da će nas sa zadovoljstvom provesti trasom buduće magistrale Zavala – Orahov Do – Slano koje pripada Republici Hrvatskoj. Dok se crveni kombi približavao Orahovom Dolu iz šumovitog gaja, ispod puta u izgradnji, počeše izlaziti konji šarenih boja, kao iz bajke.

                                                   Prvog slučajno nabavio

   Ne znajući kakva im je ćud, malo smo uzmakli, kombi stade, konji ga okružiše, izlazi Nikola s ovećom papirnatom vrećom i počinje gozba, svakom kao po rasporedu daje oveći komad suhog kruha. Kako nema toliko ruku koliko je konja, Nikola nekoliko komada baca na zemlju kako bi i oni manji, odnosno mlađi mogli doći do svog zalogaja. Vidimo da je to mirno društvo, prilazimo bliže, konji misle da ćemo i mi nešto djeti, a kad vidješe da nema hrane guraju njuškama ruke što smo protumačili željom za prijateljstvom. Za to je dovoljno da ih pomilujete po glavi, zastanu nekoliko trenutaka kraj nas pa se onda vraćaju Nikoli, za novu porciju suhog kruha, kojeg ovaj marni vlasnik jedne dubrovačke taxi službe, osigura iz zaliha neprodanog kruha iz tamošnjih pekara.

   Promatrajući scenu sjetismo se nekad negdje pročitanog da je „Konj božji dar čovjeku“. Prije pisanja ovoga priloga nađosmo da je to arapska poslovica. Kad je razdijelio sljedovanje ostavljajući dio kruha na kamenju da ga konji po prirodi čistunac, poznato je da oni neće piti ni prljavu vodu ni jesti prljavu hranu, kod njih prolazi samo čisto, Nikola poče priču o svojoj ergeli.

Nikola dijeli sljedovanje

   „Slučajno sam nabavio jednoga, a od jednoga sad ima desetak. Kupio sam prije nekoliko godina kobilu u Ljubuškom onda i jednog mladog ždrijepca i sad ih imam desetak. Dolazim svaki dan tu u selo, dam im jesti, napojim, malo s njima razgovaram ha, ha, ha… Moji konji vole ni vole kad ostaneš malo s njima, da ih zabaviš, a ne samo da im položiš hranu i odeš  “, pojašnjava Nikola, te na upit je li teško svaki dan dolaziti iz Dubrovnika da bi hranio konje“, nastavlja:

   „Nije, od Dubrovnika treba nekih pedesetak minuta autom, ima četrdeset i dva kilometra. Kad se navikneš nije teško, rasporediš posao da bi svaki dan mogao doći u približno isto vrijeme. Nekad znam izgubi ti na poslu da bi došao u približno točno vrijeme. Ne znam kako, ali oni pamte kad bi trebao doći, skupe se tu ispod puta, kada čuju moje auto, iziđu na put i čekaju.

   -Zanimljivo, vidimo u krdu ima različitih uzrasta, što radite kad se uveća?

   -Prodam svaku godinu po troje četvoro, kobile se ždrijebe svaku godinu pa prodam po tri četiri komada. Mala je cijena, nemam od toga ekonomske koristi, nego moram ih prodavati da bi zadržao približan broj.

   -Koja je cijena, ako nije tajna?

   -Ja sam prodao ove godine, troje po 500 eura. To je ispod svih cijena na prijateljsku, ljudi kupuju da drže za sebe. Konje ne prodajem za meso, nego samo ljudima koji će ih držati. Ovo su bosanski radni konji ili kao se to kaže bosanski brdski konji. Imao sam prije dva 'posavca' koji su vukli kočiju, ali to sam prodao. Nisu zahtjevni po pitanju hrane. Ja im nekad nešto dan, ali većinom oni sami sebi nađu hranu u prirodi.  Uvijek su na otvorenom, štala im na treba, zdraviji su kad tako žive, veterinar im ne treba.

Konji traže pažnju

   -Pisali smo o medvjedu u Orahovom Dolu, o odstrijeljenim vukovima, imate li štete?

   -U mene se to do sada nije događalo, a inače okolo u Hrasnu i u Dalmaciji dole Trnova i Trnovica. U Trnovici prošle godine vukovi su zaklali petnaest konja! Vjerojatno moje ždrijebac brani, a u blizu su sela, pa ih možda i to štiti.

   -Kako ćete s vašim konjima kad prođe ova magistrala od Slanog do Zavale?

   -Zagradit ćemo ih negdje,  držat ćemo i dalje. Jedno je sigurno neću ih smaknuti, možda ih neće biti deset, ali bit će pet šest, uvijek će biti.

                                                         Novac nije bitan

   Gospar Nikola za svoju „ergelu“ ne traži poticaj, mada bi se za tu autohtonu sortu mogla i dobiti neka potpora. Kaže, konji su mu zadovoljstvo. Šarenu kobilu je našao na oglasu i kupio je kaže, od Mater Hercega iz Ljubuškog. Bila je u školi terapijskog jahanja, a i drugi konji su mirni, što je veliki izazov za prolaznike koji stanu s autom i druže se i slikaju s Nikolinim konjima. Kad prođe put bit će druga priča. Nikola će tada odahnuti, jer se uz put pravi i vodovod, pa neće morati cisternama dovlačiti vodu iz Ravnog.  Kad su konji u potanju novac mu kaže nije bitan. Ništa čudno ni neobično, poznato je da su posebne konje imali Aleksandar Makedonski. Napoleon Bonaparte…, pašto ne bi i Nikola Burum.

Tekst i foto: Dušan Musa (Večernji list)

Naravno, nikakvo preuzimanje tekstova i slika ne dolazi u obzir, jedino to mogu New York Times, Le Monde i poslovni suradnici!

Konji se za objedom smjenjuju - jedan se odmakne drugi dođe